strah
Strah
Ne vidim izlaz. Zatvorena, zadimljena, zagušljiva prostorija. Pokušavam da pobegnem; ali, zidovi su neprobojni; a vrata zaključana; i katanci nanizani jedni na druge. Znam da ključ neko drži u rukama. Osmehuje se zlom. Volela bih da ne znam ko je. Lakše bih podnela tamnicu i očaj. Ali, znam.
Provodim noći i dane, zatočena tim zlom. Slomljena sam. I, boli me duša. Boli me telo. Želim da dišem. Da osetim kako mi Sunce obasjava najdublje boje mojih očiju; kako se hranim Njegovom toplinom.
Ali, vreme prolazi.
Ponekad; učini mi se; začujem glas sa druge strane vrata.
Pomislim; neće me primetiti.
Nije to tamničar. Neko, slučajno, u prolazu, zastane. Nekad se desi da se nasloni na vrata; prisloni uz njih; osluškuje..ja šapućem; spasi me, kažu moje usne; spasi me; ponavljaju, a oči mi se pune suzama; spasi me; klizim niz zid; zgrčena; sama..
Ne čuje me.
Mogu da osetim kad se odmakne od vrata i krene dalje.
...spasi me...
govore moje usne same, bez nade; a strah me proždire.
Znam da, negde, postoji život. Prestala sam da mu se nadam. Navikla sam se na tamu. Ponekad, još, čujem glas..Osluškivanje sa druge strane.
Nema sam. Sklupčana u uglu; razrogačenih očiju; obavila sam ruke oko sebe; i ćutim. Čekam da prodje i ovaj zvuk. Ne dišem; strahujući da će me povrediti ako shvati da postojim.
